Tuesday, November 20, 2018

Odavno već kazaljke na satu stoje poklopljene



Sama sam. Kakava ronija. Humoreska.
Pada neka glupo savršena kiša, udaraju gromovi cijeli dan. Zatvorila sam se u svoj oblak. Navukla zastore. Otkopčala srce. Razvezala sam dušu, Suza nema. Odavno već njih nema. Odavno već ni zrna soli ne brojim. Plaše me zvuci. Plaše me otkucaji srca. Sama sam. To je činjenica. 

Odavno sam otišla iz roditeljskog doma.
Odavno se već brinem sama o sebi. 
Odavno već ne pripadam nikom. 
Odavno se plašim da priznam - sama sam. Zvuči ironično. Nssmijaće se neko i reći kako to nije istina, imam prijatelje, porodicu. Možda. 
Imam ljude koji se pronalaze u mojim riječima kao da su to njihovi otkucaji. Imaju i oni ljudi koji me bodre, i kažu da sam hrabra, napustiti siguran posao i otići ploviti svijetom, tamo otvoriti srce, prigrliti svoju bol, svoju samoću. Treba hrabrosti za to. Još više treba hrabrosti vratiti se kući (ako je imaš) posle svega toga. Posle pronalaženja sebe u nomadskim lutanjima, poslije otkrivanja ljepote svijeta, poslije ljubavi, treba doći na svoje zgarište. Jer to je sve što ovde posoji. 

Previše je bolnih uspomena iza ovih zidova. Svi su oni nastavili život nakon mene. Kako mogu očekivati da nešto bude drugačije? Postoji život posle mene. I evo me tu, posle mene, očekujem da će se desiti čudo zvano "Vratila sam se". Fanfare i vatromet u srcu. Ništa od toga. Jednom kad odeš ne vraćaj se. Jer ovde se i dalje vodi život kao da ja nisam tu. Uvijek će. Ja sam ta koja je imala hrabrosti da ode, da napusti svakodnevnicu i prljavštinu. Ja sam ta koja je željela više od običnosti. Ja sam odabrala da ovde umrem jednog decembra i znam da mi ovde nikad neće biti dom posle toga. 

Bliži se još jedan decembar. Treći posle moje smrti. Bliži se opet, a ja sam nemoćna da se oduprem uspomenama, da prećutim. Nemoćna sam da se oduprem činjenici da shvatam da sam ipak sama. Da je to ono što sam odabrala. Da sam ja bila ta koja je otišla. Nemoćna sam da se oduprem dječijem smijehu i da poželim da ostanem. Jednog dana hoću, ali to niije danas. Ne zato jer ne želim dom. Želim ga i te kako. Možda ga niko nikad nije želio kao ja. Ali danas znam, ne mogu ga imati ovde. 

Ne mogu ja nikad biti obična žena. Zmaj u meni vrišti, vatre gore na krajevima moje kose, krv mi plamti, i znam da nisam obična. Nikad nisam ni bila. Nikad neću ni biti. Ovde nam nikog ko bi uspio da me razumije. Svi su oni vezani lancima svakodnevnice, svi su oni pristali na običnost. Ja ne mogu. Ja tako ne bih ispisala ni jednu priču na svojim mariginama. Ja tako ne bih razumjela da se najviše plašmo sopstvenog srca. Sopstvenih snova. Posebno onih koji se nisu ostvarili. Onih koje smo najviše željeli.

Ja živim danas. Živim od noći do zore, od jurtra do mraka. Živim kako hoću, s kim hoću i gdje hoću. Bilo bi lijepo jednom spustiti sidro. Bilo bi lijepo da jednom ne oglasim ratno stanje nesanici. Bilo bi lijepo da jednom mogu da usnim a da se ne probidim prestrašena od života. U meni još uvijek vrište divlji snovi, rasuti nekud, traže da ih skupim. U meni još nerođena djeca plaču, u meni još snovi cvile. U meni još ja postojim, i ne mogu da zagrebem ispod kože i pronađem se. Jedino što znam, ono čega sam tako bolno svjesna je da sam sama. Da ne postoji niko sa kim se mogu napiti, da ne postoji niko kom mogu dušu otvoriti kao običnu konzervu kompota od ananasa. Ne postoji niko ko može do moje kože usnama doći a da se pri tom ne izgrebe na trnje koje je niklo posle moje smrti. 

I možda i suze negdje čuče, u nekom bunaru se skupljaju poput kišnice. Možda će jednom one iz mene da provale, da probiju te brane i možda jednom neću biti sama. Shvatiće neko ako ispričam. Ako uspijem da opišem. 

A život je bio tako divan prema meni. I svijet isto. Jednom ću možda iz tebe izvući sve ono što ne smješ da kažeš, možda ćeš napisati ljubav ljepše nego što sam ja ikad umjela. Jednom ću možda umjeti da kažem da nisam jednina. Možda. Ne žurim. 

Sipam još jednu čašu Moscato vina. Zvoni mi tel. Poruka od V. Kaže da mu nedostajem. I sigurna sam da jeste tako. Mnogima nedostajem. Sebi ponajviše. 

No comments:

Post a Comment