Tuesday, January 30, 2018

Upakuj me u nostalgiju i pošalji prvim vozom za nikud


Iskrada se noć i još malo i zora će zalediti poslednje uzdahe koje lijepim po prozoru dok čujem korake tog odlaska. Još jedna zora i jedan dan manje. Još jedna trepavica iščupana i uzalud oduvana u jeku izmišljanja želja. A želje, okupane usnama i izgrebane zubima, raskomadane u prigušenim vriskovima. Možda zato želje ostaju zarobljene na usnama? 

Bože, koliko će mi samo nedostajati i tvoja sjena. I onaj mrak koji ti vidim u očima svaki put kad ti dušu tražim na usnama. Nedostajaćeš mi. Nedostajaćemo mi. Znaš, lako ću se izboriti sa inkvizitorom nostalgije. Cijelog žiota me mučio i uvijek mi je nedostajalo to jedno parče ludila da snovi budu bar lelujavi obris sreće. Posle nas si mi nedostajao ti. A onda sam i ja počela sebi da nedostajem. A onda je neka zvijezda pala s neba i pod nogama je ostao trag krvi i noktiju. I tada sam legla u kamen. 

Nedostajaće mi ovo parče života koje sam ukrala s tobom i za koje sam dušu vezala kao za jarbol pred oluju. Jer sa tobom vrijedi tonuti do rođenja. Sa tobom vrijedi zvijezde večerati. Oduvijek je vrijedilo. 

Znaš, ponekad zvučim i sebi hladno kad govorim, kao kad pokušavam otjerati tugu sa ramena kao ukletu sjenu koja se nadvisi nad glavom. Zvučim tuđinski i sebi. Zvučim daleko. Ali zaista nema mjesta za tugu među nama. Progonila bih je kao zver i rastrgnula je u krvožednoj borbi. I ubila bih je. Previše je ljubavi da bi tuga mogla opstati. 

Znam, oduvijek je tebi bilo teže izaći iz svoje školjke na koju si navikao plašeći se svijeta i onoga što nepredvidivi život sa mnom može da donese. Ja, nestalna poput vjetra, prepuna života i ljubavi, spremna da zakorači u ludilo ako treba i ne izgledam kao materijal od kog bi sagradio šator za snove. Ti si stvorio rutinu života, ja sam moj zarazila bjesnilom. Uvijek si imao više da izgubiš od mene jer ja jedino imam nebo iznad glave, i ovu zemlju pod nogama. U džepovima ništa ne nosim, odavno sam teret prošlosti odbacila kao neželjenog gosta za večerom koji se pojavi nenajavljeno. Srce imam i ono mi je jedni ulog. U njemu sam oduvijek nosila tebe. I kad sam posrtala i kad sam pokušavala letjeti, i kad sam bježala od tebe i tragove zametala, i kad sam ćutala... Uvijek si ti bio taj nedostatak vazduha i poslednji uzdah na smiraju dana. Bio si ljubav mog jadnog neiživljenog srca i jedini čovjek pored kog sam blistala do zvijezda. Plašila sam te i tada, a plašim te i sada možda čak i više. Jer danas znam šta želim. 

Danas znam da se borim. Danas me nije strah. Ja sam moje izbore napravila i ne kajem se. Odrasla sam posle nas. Tugu sam odbolovala kao mamurluk i od svega je ostala samo želja i glad. Glad za ljubavlju koja u tebi stanuje. Glad za osmijehom koji je dopuzao iz prognanstva. Glad za zubima i glad za krvi, želja za ludilom i želja da te volim. Nedostajaćeš mi. U svakom trenutku. I u vremenu unazad, i u sumraku, i u svakom zamišljenom pogledu. I u svakoj kapi krvi, u svakom uzdahu, u sakoj zvijezdi padalici - bićeš ti. Ali neću da tugujem, i neću da žalim, i neću da se predam utopiji. 

Nedostajaćeš mi, i srce će mi se iskomadati onog trena kad dlan ostane prazan, ali i dalje neću da potonem u mrak. Jer vidiš, u mrak je najlakše potonuti. On se prilijepi kao katran za kožu i poput otrova ispuni svaki atom bića, i umireš na živo. Izdišeš udahom i gledaš unazad. To je isuviše lako. Umrijeti je lako ako nemaš za koga da živiš. Propustiti život je lako, mnogo jednostavnije nego uhvatiti se u koštac sa ludilom i odabrati sreću. U mom mraku ćeš ti biti svjetlost. U mom umoru ćeš ti biti voda. U besanim noćima ti ćeš biti san. 

Nisu šanse poput bijelih škriljaca rasute pod nogama. 
Šansi za sreću ima svuda, ali one za ljubav su rijetke. 
Njih ne ispuštaš iz ruku ni zbog straha, ni zbog ljudi, ni zbog svijeta. To prigrliš i voliš. 
Voliš za cijeli život. 
I zvuči zastrašujuće. 
Ali sve dok imam nas, ja se ne plašim.
Jer, lakše ću podnijeti da mi nedostaješ par mjeseci, nego cijeli život! 

No comments:

Post a Comment