Imam ludu mastu ja nosi me do divnih, belih oblaka

Ima tako trenutaka kad ne znaš šta ćeš od sreće. Ne znaš da li bi krila pustio da izrastu u tren, da poletiš i vineš se, da kličeš i pjevaš... Ne znaš da li bi pustio srce iz grudi da ko vranac potrci i da nikad ne stane. Ima tako trenutaka, kad od sreće ne primjetiš da neko nedostaje. Jer taj neko više nije važan. Jer ako ne umije sa tobom da podijeli sreću, zašto bi tugu? 

Ima tako trenutaka kad ti ni nebo nije granica, kad jednostavno ne znaš kolike ruke treba da budu da bi zagrlio sve one koje voliš, koji su tu za tebe bili u onom važnom trenutku kad si prvi put zakoračio u svijet, Ima tako trenutaka kad ostaneš nedorečen, ne uiješ ništa reći, samo se nasmijati... Razvući osmijeh preko cijelog lica, bukvalno, da ti se srce na usta vidi... To su bili trenuci od kojih danas dišem... Od kojih danas trepćem... 

Mislila sam da će to biti jednostavna promocija mog malog neba. Mislila sam da će to biti običnije od Beograda, manje emotivno, mislila sam da ću moći da stojim na tim crnim cipelicama koje me nikad nisu izdale... Ili su to bile noge juče koje su drhtale, ruke koje su se tresle, jer malo je sve što kažem. Malo je da kažem da su oni važni, najvažniji ljudi bili tu... Oni zbog kojih si bitan, oni zbog kojih si lud, oni ljudi koji su oličenje riječi Prijatelj i Porodica i LJubav. Bili su mi važni ljudi, gotovo po prvi put, bili su mi važni ljudi koji su tu, koji znaju šta je rame za podršku. Vjerovala sam da ću biti jaka i da mi glas neće drhtati, a u trenucima kad su gromovi aplauza zaglušili tu malu salu nisam znala kako da podignem brane za suze... Ne znam kako sam ih ukrotila da se ne skotrljaju na haljinu, da mi ne ostavljaju so po dlanovima, ionako ih nemam dovoljno. I ostalo je sve bilo san. I muzika, i poezija, i srce koje je skakutalo po prostoriji, po ćoškovima, kačilo se po zidovima kao veverica.

Mislila sam da će mi nedostajati ljudi koji nisu došli. I jesu. Njih troje, prepoznaće se. Ostalima sam zahvalna što su mi uljepšali veče svojim odsustvom. Posebno MrRight. On mora ostati odsutan iz svih mojih trenutaka, za moje dobro. On bi samo pokvario taj trenutak, onaj zbog kog je nebo i nastalo. Pokvario bi sreću zbog koje sam i napisala tu malu knjižicu. Pokvario bi mene u tom trenutku. Ostali mi nisu previše nedostajali. Možda nisu nikako, nisam imala vremena ni da razmišljam o njima jer bili su tu oni vrijedni svakog mog otkucaja srca. 

Sad se sprema moj treći let. Onaj najvažniji. Onaj tamo gdje sam rođena. Sad slijedi još veći test jer oni kojima je važno biće tu, biće uz mene. Oni kojima nije... Pa oni nisu ni bitni.