Plašim se

Šta ti znaš o ludacima?

O onim kojima sam ja vezala ruke na leđa da ne grle?

Vezala im oči da ne prosipaju zvijezde,

usta zaglušila da ne ljube,

kožu trnjem prekrila da ne osjećaju dodire,

šta ti znaš o ludacima u meni

kojim sam srce izvadila, samo da ne drhte?

Ne smijem ih pustiti, nikad više.

Ne smijem im ruke osloboditi ni oči otkriti,

ne boje se oni, ja se bojim,

al nemoj me pitati nikad zašto.

Nemoj me pitati čega se plaši moja snaga.

Šta znaš ti o mojim bijesnim zverima požude

koje na lancima držim vezane?

Zašto ih mamiš,

zašto im šapućeš da pokidaju niti od paučine

kojim ih držim okovane?

Ne diraj mi moju stražu,

pusti ih nek se ugase vatre u njima.

Pusti ih da im se oči sklope, nek cvile,

nek zavijaju, samo da slobodu ne vide.

Ne smijem ih nikad više pustiti na svoje prerije da trče,

ne smijem im pustiti miris da ti osjete,

rastrgle bi te u svojoj strasti, u svojoj gladi.

Ne boje se moje zveri tebe, ja se bojim.

Šta znaš ti o suncokretima mojih emocija

kojima sam glave u zemlju spustila?

Latice pokidala i svu krv iz vena istočila,

da ih više nikad ne protoči žudnja,

da nikad više na vjetrovima od uzdaha ne drhte,

pusti ih, ne traži im da glave svoje dignu,

ne sijaj im svojim suncem jer,

ne boje se oni samo u jedno sunce gledati,

Ja se bojim.

Ne pitaj nikad zašto,

ne diraj,

prihvati kamen koji ti nudim, i ne traži ispod površine kapi krvi.

Ako mi srce počne kucati opet, bojim se.

Možda je bolje da odeš, da ostaviš mene sa mojim ludacima,

i mojim zverima i suncokretima tužnim,

Nije to zemlja za tebe,

to je moja pustinja.

Ne bojiš se ti,

ja se plašim.