IZVINI ne miijenja ljude

"...Neće moći nikada olovka i hartija, i svi ruski poštari ne mogu ti odneti pismo koje pišem ja, marka s likom Lenjina, i u pismu jedina tuga što me razbija... NIJE VOTKA RAKIJA MADA NOĆAS UDARA, tuga mi je velika, velika ko Rusija... Ja ne mogu poslati ljubav jer se ne šalje, nit sam mog'o poneti s'sobom tvoje poljupce..."

Koliko čovjek treba da bude "nekontrolisan" u svojim emocijama, bijesu ili impulsivnosti pa da u trenutku kaže i ono što možda ne misli, i da zbog toga izgubi prijatelja...? Koliki stepen na skali treba da bude pa da taj bijes prevlada razum i onda da se kaješ? Da li se kaješ? Da li imaš u sebi i gram morala da se pokaješ i da se izvineš...čak iako IZVINI ne mijenja ljude...!

Koliko srce treba veliko da bude pa da oprosti uvredu nekoga koga si smatrao prijateljem? Da li uopšte može da ti bude prijatelj posle toga...? Da li trebaš oprostitit, zaboraviti, biti gluv i nijem na sve to...? Pregaziti preko svega kao preko pale grane, i ne osvrnuti se... Da li ti trebam suditi za tvoju ishitrenost, za to što nemaš toliko karaktera...? Sudija sudi, Bog prašta...a ja... Koja je moja uloga...koja je treća strana tog trougla? 

E pa moj "prijatelju", oprostiću ti ja... Preći ću po toj prašini koju si posuo ispred sebe... samo je tužno što na kraju shvatiš da si pogriješio i da više nikad ne može biti isto. Tužno je što zbog neke gluposti....zbog tuđe zavisti...priče "rekla - kazala" gubiš ono što si s mukom stekao...jer znaš i sam kako je mene teško imati za prijatelja i koliko sam nepovjerljiva prema ljudima, al isto tako znaš i da me suviše lako izgubiti... Kad naučiš da prave prijatelje čuvaš i držiš blizu uz sebe, biće ti kasno...jer tad nećeš imati koga da čuvaš...nećeš ni imati prijatelja,... Imaćeš ljude koji su puni fola, i laži, i interesa koji će biti samo dobri glumci...

Šteta... Za tebe... Za mene ne može biti... 

(Text by S.Selma)

Neko to od gore vidi sve

Još uvijek traje ljeto u grudima mojim... jesen se već uvlači svojim bojama, al ne da se ljeto još uvijek... Još uvijek ima lijepih dana...

Neko meni drag... najdraži... najbolji... Prolazi kroz loše trenutke...najteže... Prestala sam se odavno pitati zašto baš...meni...tebi...njemu...? Nikad neću dobiti odgovor na to pitanje pa se više i ne pitam...Jer Neko Gore zna da je tako najbolje... Zašto se samo dobrim ljudima dešavaju loše stvari? Marfijev zakon...ili neki drugi maler? Ne znam... 

Znam da se ne treba predati...Ma koliko bilo teško...bolno... bezizlazno... Moraš da guraš dalje, ne smiješ ostati da ležiš, iako to najlakše zvuči (prehladićeš se...ne ide to tako)... :) Nije u životu sve crno ili bijelo... Ima toliko nijansi, toliko prelaza... Nekad moraš i loše da prođeš da bi saznao šta je dobro... da bi naučio da cijeniš ono što imaš moraš ponekad nešto i da izgubiš... Da bi živio moraš prvo da se rodiš...

Možda pametujem, reći će neko da ja pojma nemam, da ne znam šta je život... Možda... Al ko si ti da znaš? (Niko ništa ne zna, ah, krhko je znanje)...

Text by S.Selma

"A vidiš, neko to od gore vidi sve, povlači te konce, igra se, postavi na svoje mesto svako dobro, zlo još pre, SVE VIDE OČI SUDBINE"

O meni

Šta mogu da kažem a da ne zazvučim kao violina pokidanih struna? Kao neko ko je padove pretvarao u letove i ko se tako dobro naučio odbijati o tle i zidove? Šta mogu reći o sebi a da ne uzdahnem i da ne pomisliš da pretjerujem? Ko sam zapravo ja? 

To pitanje sam sebi postavljala i sama i još uvijek tragam za odgovorom. 

Vječiti sam sanjar i lutalica i vjerujem da ću to dijete zauvijek i ostati. 

Stijena i žena, ako smijem reći, iako sebi najmanje dozvoljavam da budem ovo drugo.
Rođena sa srcem u obliku knjige, oivičeno trnjem i prepuno neispisanih stranica.
Imam tamo neke dvije fakultetske diplome koje sakupljaju prašinu na poslednjoj polici moje kućne biblioteke. Neka ih, izgledaju lijepo u kožnom povezu.

Ne mogu se zvati piscem i pjesnikom (drugi me tako zovu), ali mogu se zvati srcem koje svoje otkucaje pakuje u riječi.
PREviše sam za ovaj svjet, za ljude oko sebe, za Balkan.

Još uvijek tražim svoje mjesto pod suncem. Još uvijek vjerujem u ljubav, iako su svi ti muškarci me razbili milion puta samo kako bi se sastavila neka bolja Ja, neka snažnija i odlučnija žena. Samostalna sam, što zcuči zastrašujuće. Sama plaćam svoje račune, ne volim šoping i obožavam mačke. Uostalom, ja sam toliko toga napisala o sebi na ovom mjestu da ne znam šta bih još mogla da dodam, a da ne zvučim kao lišće koje mi šušti pod nogama. 

Ostavila sam siguran posao i otišla lutati svijetom, tražeći komade sebe. Uklapam ih u pukotine koje nastanu usput kad poletim i padnem, riječi zašivam uzdasima i ako umiješ slušati, možda ćeš čuti jecaje koje prećutim, smijeh koji odzvanja, vrisak koji me proganja, orgazam koji je prigušen.

Možda ćeš pronaći sebe. 

Možda je velika riječ

Ko sam ja? Nisam sigurna, ali voljela bih da za sebe kažem da sam čovjek.