"...Neće moći nikada olovka i hartija, i svi ruski poštari ne mogu ti odneti pismo koje pišem ja, marka s likom Lenjina, i u pismu jedina tuga što me razbija... NIJE VOTKA RAKIJA MADA NOĆAS UDARA, tuga mi je velika, velika ko Rusija... Ja ne mogu poslati ljubav jer se ne šalje, nit sam mog'o poneti s'sobom tvoje poljupce..."
Koliko čovjek treba da bude "nekontrolisan" u svojim emocijama, bijesu ili impulsivnosti pa da u trenutku kaže i ono što možda ne misli, i da zbog toga izgubi prijatelja...? Koliki stepen na skali treba da bude pa da taj bijes prevlada razum i onda da se kaješ? Da li se kaješ? Da li imaš u sebi i gram morala da se pokaješ i da se izvineš...čak iako IZVINI ne mijenja ljude...!
Koliko srce treba veliko da bude pa da oprosti uvredu nekoga koga si smatrao prijateljem? Da li uopšte može da ti bude prijatelj posle toga...? Da li trebaš oprostitit, zaboraviti, biti gluv i nijem na sve to...? Pregaziti preko svega kao preko pale grane, i ne osvrnuti se... Da li ti trebam suditi za tvoju ishitrenost, za to što nemaš toliko karaktera...? Sudija sudi, Bog prašta...a ja... Koja je moja uloga...koja je treća strana tog trougla?
E pa moj "prijatelju", oprostiću ti ja... Preći ću po toj prašini koju si posuo ispred sebe... samo je tužno što na kraju shvatiš da si pogriješio i da više nikad ne može biti isto. Tužno je što zbog neke gluposti....zbog tuđe zavisti...priče "rekla - kazala" gubiš ono što si s mukom stekao...jer znaš i sam kako je mene teško imati za prijatelja i koliko sam nepovjerljiva prema ljudima, al isto tako znaš i da me suviše lako izgubiti... Kad naučiš da prave prijatelje čuvaš i držiš blizu uz sebe, biće ti kasno...jer tad nećeš imati koga da čuvaš...nećeš ni imati prijatelja,... Imaćeš ljude koji su puni fola, i laži, i interesa koji će biti samo dobri glumci...
Šteta... Za tebe... Za mene ne može biti...
(Text by S.Selma)
No comments:
Post a Comment
Note: Only a member of this blog may post a comment.