U najvećim tišinama se kriju najljepše istine

 

Zaćutala sam na veliko ove godine. 

Zaćutala sam kao da sam sva osjećanja odavno izgustirala i stoje tu, bajata, sažvakana, na policama duše, čekaju da ih opet jednom osjetim.
Zaćutala sam kao da je svijet prestao da se okreće oko mene i krenuo na novu putanju, oko svoje ose.
Ili je tako oduvijek trebalo biti?
Zaćutala sam. 

Sastavljam se. To je jedino što radim poslednju godinu. 

Sastavljam se. 

Dan po dan, pa bombardovanje i rušenje. Pa opet. 

Dan po dan. 

Noć po noć. 

Sastavljam se, tražim trepavice po bijelim plahtama, skupljam poispadale želje, tražim čežnju ispod jastuka. Pustim tišinu da mi svira ne bih li čula srce da kuca, ali tišini se dopada kod mene. 

Tu može da bude najtiša. 

Poput tuge. 

Tugu sam spakovala u kartonsku kutiju, i nažalost skvasila se od mojih suza pa je iscurila. 

Sad tražim novi način pakovanja, da je pošaljem što dalje od sebe, da je uvežem u mornarske čvorove i da ode. 

Kartu u jednom pravcu, molim! 

Zaćutala sam jer pokušavam da budem jaka, kao oduvijek što sam bila, ali negdje su mi oslabile konstrukcije. 

Negdje sam se usput umorila od tereta snage, i ostala bih beskrajno ovako rasklopljena i u dijelovima, da nisam svjesna prolazosti života. 

A živa sam i dalje. 

I gladna sam radosti. 

Kako se čovjek sklopi posle kompletne detonacije sistema? 

Kako se ponovo usudiš da budeš topao i živ, poput proljeća? 

Kako otopiti ovaj glečer koji mi leži na duši i ne da mi da dišem? 

Uplašim se nekad da će me nedostajanje ubiti jednog od ovih dana, i onda se još više isprsim, nek ubije. 

Nek puca pravo u grudi, tamo gdje se srce ne čuje. 

Tamo gdje najviše nedostaju. 

Ali, u redu je. 

Potrebno je vrijeme da se čovjek navikne na disanje. 

Potrebno je vrjeme za jače konstrukcije. 

Nekad je ćutanje najbolji odgovor koji možeš da daš kad te pitaju „Kako si“. Ako te pitaju. 

Zatvorim se u snove, maštam, zagrlim jastuk, hodam bosa, i ne odustajem. 

Od života, od sebe, od sreće. Ne odustajem. 

Ma koliko da mi bude trebalo da se podignem, da se sastavim, ne odustajem. 

Ali za svaki slučaj, ćutaću još malo.