I da znas, tri sam banke potrosio a da nisam ni slutio da sve to tek prohuji s vihorom jednom zauvek

Šetam večeras podgoričkim ulicama i posmatram sva ta lica usamljenih ljudi starije generacije, onako gospodski sa šeširom na glavi šetaju svoje stare umorne misli od penzije do penzije, izvrću džepove pune prašine i nasmiju se svakom djetetu u prolazu. 

Kakvu li priču pričaju njihove bore i pjege na licu? 

Koliko li je bilo borbe? 

Da li su sami ostali sa djecom rasutom po Evropi i Americi, ostavljeni da zaudaraju na starost dok mi našu mladost besomučno raspiamo na rate. 

Miriše mi bol za njima. 

I tuga. 

I usamljenost, 

Ili to miriše za mnom patetika dok šetam psa, ili on mene. 

Ne znam gdje je ljubav nestala u ovim ulicama, 

Posmatram razigranu djecu i neke kobajagi parove kako se drže za ruke ozbiljnih lica i pretpostavljam da misle o stambenom kreditu i kolicima za bebu od hiljadu evra. 

Ja sam porasla u nekim polovnim sigurno, ako sam ikad i imala kolica. 

Ne postoje na slikama a nigdje nije ostao kostur od te uspomene, 

Ne znam. Nije ni važno. 

Na njihovim licima ne vidim ljubav i patetika raste iza mene. 

Prešla sam osam, devet kilometara i nigdje je nisam srela. 

Dok ovo kuckam u telefon (kasnije ću prekucati na blog) ispred muzeja umjetnosti, razara me pomisao da ću jednog dana i sama biti smežurana sa flekicama na licu i brkovima koje neću moći izdepilirati, možda mi neće biti ni važni. 

Biću i ja jedna od seniora koja će da živi od penzije i možda ču imati pedeset pet mački, možda neku djecu rasutu po svijetu iza kojih će mi ostati samo čežnja i pune ruke nostalgije. 

Biću i ja jedna od ovih usamljeni koje koračaju nekim neznanim ulicama, i pitam se - hoću li se sjećati ukusa ljubavi tada? 

Jer danas, ona mi miriše na belgijske vafle, miriše na čokoladu i oreo i san. 

Miriše na palačinke i traove ljubavi koja je izgleda bespovratno zbrisala iz grada i ostavila mi pregršt emocija i nepopunjenih praznina da pišem stihove i romane i u trideset drugoj budem senior u duši. 

Samo mi nedostaje paunovo pero da stavim  na šešir, i paukov miris uvučen u pamuk. 

Hoću li tada, kad budem isprana vremenom, i pohabana po uglovima, hoću li imati kome da pružim ruku, da se svađam s nekim zbog hladnih nogu i visokog pritiska. 

Hoću li imati svoj smežurani par u zoru? 

Ljudi prolaze, vidim površna prijateljstva, kolonu automobila, namrštena lica i robote koji ne znaju da je večeras pun mjesec, i da je idealno vrijeme za zanemariti probleme i rate i stanarinu. 

Proljeće je i vrijeme je za ljubav. 

Ako se nije i ona smjestila u starački dom.