Ljubav je igra u kojoj često ne pali blef

Jedna od onih noći kad nesanica dobuje po mojim prozorima i kad jednostavno ne mogu sklopiti oči jer se bojim mraka. Bojim se ovog crnila u grudima. Bojim se svakodnevnice i maski. Ne plaši me kiša i ne plaši me oluja. Sunce je postalo zastrašujuće. Osmijeh. Radost i sjaj. Nedostajanje. Ono me svake večeri muči, crta mi tajne tetovaže svuda po koži dok mi u krv ne uđe. A krv mi je već zatrovana čekanjem. Na licu mi osmijeh kockara koji je spreman da sve uloži i da sve izgubi. Životne partije su takve. Moraš mnogo da daš, i da očekuješ smrtnu presudu. Ulog je preveliki čak i za mene. Jer nemam srce da dam. Trnjika se osušila, nezalivena. Ispečena na suncu. Zato se i plašim.

Oluje ne jenjavaju. Buka ne prolazi. Sama sam. Zvuči li to tužno ili snažno? Tužno je reči da si sam, ali znaš li koliko snage ima u tom priznanju? Znaš li da prepoznaš strah u svakom slovu samoće? Ja znam. I oni slični meni koji su morali tako da žive. Koji su izabrali taj život ili su jednostavno bili prisiljeni. Ponekad ne možeš da biraš. Ako je ostajanje mučenje onda trebaš otići. Onda je bolje da odabereš biti sam. Žrtvovati srce da bi sačuvao sebe cijelog. Srce nekako uvijek poraste, vaskrsne nekako, zalijepiš ga, ukrpiš, malo betonom zaliješ, samo da temelji budu dobri na neko vrijeme. I priznaj sebi i liku u ogledalu da nije strašno to što si sam. Šta bi od tebe ostalo da si ostao usamljen među ljudima?

Zidove sam podigla. Moju samicu obnovila. Ostavila sam jednu stranu slobodnu za slučaj da poželim ponovo među ljude. Među sebični i kameni ljudski rod satkan od interesa i laži i obmana i ljubomore. Ako poželim ponovo nekad potražiti stope koje su ostale da vode unazad. Nedostajanje će me ugušiti, čekanje još više. Nisam ja stvorena za hladne noći, ali samo za njih znam. Zar je čudno što se i dalje plašim? Ne možeš tek tako istjerati tu neman iz mene. Ona je tako duboko nagrizla i nekroza me pojela, ne možeš tek tako ozdraviti moje sasušeno trnje. Nemoj misliti da ću ti dozvoliti da moje usirene komade krvi koristiš kao lego kockice za svoj ego. To su moje rane, to su moji strahovi, to su moja očekivanja, i moje suze usoljene. Ne možeš očekivati da ću te čekati raširenih ruku na vjetrovitoj zemlji na kojoj si me ostavio da promrznem, da me kiša ispere.

Ja živim od usana, od pogleda, od dodira, od riječi i nemira. Ja živim od osmijeha, i ljubavi, i šapata. Ne sjećam se kad sam poslednji put bila živa, ali naslutila sam da se život počeo buditi u meni ovog aprila. Naslutila sam i pustila sam ga samo da udahnem malo. Da napravim predah od lavirinta u kom sam se zazidala. Disala sam i sad mogu da nastavim dalje, nije još vrijeme da oživim. Ti možda umiješ da šapućeš i grliš i ljubiš kao niko ali ne smiješ me ostaviti da te čekam predugo jer čekanje će me ubiti gore nego i jedan rastanak. 

A ipak... Čekam. Svake večeri, sat vremena na kapiji, u isto vrijeme, možda se pojaviš. Možda tu svenem. Tu se plašim. To je normalno. Možda nikad ne dođeš. Možda nikad više ne budem živa tako. Možda se nikad više neću smijati šest sati bez prestanka. I to je život. Ako će me to sačuvati da ne budem slomljeni porcelan tvojih hirova pristaću da živim bez smijeha. Ne mogu ponovo biti slomljena. Bez srca mogu, bez krvi mogu, bez suza sam odavno, ali ne mogu ponovo biti slomljena.

Uložila sam sve u ovu partiju pokera sa tobom. Nisam neki blef. Ne umijem da lažem. I za sad gubim. Ali učim od najboljeg. A karte su podijeljene za novi krug. Prvi sam izgbila. Znaš, ja bitke često gubim, al ratove dobijam. Možda uvijek završim amputirana, i osakaćena, gelerima prošarana, ali ja čak i gubitak smatram pobjedom. Lekcijom. 

Igramo još uvijek. Plašim se. Tišine. Ćutanja. Čekanja. Ćutanje me može ubiti. Nemoj i ti.