Monday, May 30, 2016

Nesanicom te dozivam



Nisam spavala.
Mučila sam se, kao po trnju.
Nesanica me vezala i cijelu noć me mučila
poput srednjovjekovnog inkvizitora.
Otimala sam se, ali uzalud.
Gubila dah. Grcala. Sopstvenim mislima se davila.
Ništa nije pomoglo. Nemilosrdna je.
Jednog dana će me potpuno dotući da neću umjeti da te sanjam.
I to me plaši. Ako bih ostala bez razloga za snove.
Bez razloga za disanje. Za buđenje.
Pretjerujem sigurno. Dramatizujem. Možda.
Možda me samo strah juri poput gladnog vuka.
 Možda previše gledam u zvijezde.
Zamišljam želje kad vidim da neka padne,
razočaram se kad vidim da to samo avioni lete,
poput onog koji je mene spustio na zemlju.
Previše sam poletjela priznajem.
Dao si mi prevelika krila i ubjedio me da znam da sanjam.
Rekao si da je nebo moj dom, da tu pripadam, među zvijezdama.
Sad mi zemlja ljepše izgleda. Sigurnija je bar.
Neću da letim, ne šalji mi vjetrove.
Evo, i krila ti vraćam. Meni su velika.
Da bi letio prvo moraš naučiti da hodaš. Ja još nisam.
Nedostaješ mi.
Zvučim poput pokvarene ploče, iskrzane od previše slušanja.
 Znam. Dosadno je. Ali svejedno. Nedostaješ.
U svim ratovima dižu se zidovi, kopaju se rovovi,
sprema se arsenal za odbranu.
U svim drugim ratovima.
Ti si moje zidove srušio poput baštenske ograde,
i hladnokrvno ušetao u moje teritorije.
Kao da je to najprirodnija stvar na svijetu.
Domaćin se vratio kući.
I sad se ja moram mučiti sa nesanicom,
postavljati zamke za vukodlake,
dok ti bespovratno boraviš svuda pod kožom.
Kao da je to potpuno prirodna stvar.
Predala sam se. Ne mogu da se branim.
Ne želim da ratujem.
Negdje pred zoru sam pustila nesanici
da maršira po mojim kostima, lomeći ih.
Pustila sam. Ti ne znaš ništa o tome. Ti nećeš ni znati.
Tako ranjena i slomljena jedino mogu pronaći put za nazad.
Do ruševina koje si napravio kad si me iz mraka izvukao.
I sjedim na sasušenoj zemlji.
Ne znam kako da se zazidam opet.
Ne želim, ali moram. Za svoje dobro. Rastrgnućeš me.
Nemam od čega srce novo napraviti.
Blato ne drži, mulj se rasipa, a kamen me žulja previše.
Ova trnjika što je nikla zalivena tvojim osmijehom
ranjava sa svakim otkucajem.
Prepuna trnja, a svakog dana novi trn izraste.
Žuljaš me. Grebeš. Grizeš poput zveri.
Ostaću tu. Na mojoj spečenoj zemlji.
Tu ću te čekati.
Bez suza, bez osmijeha, bez neba, krila, bez igdje ičeg.
Samo ja, gola, nedostajanjem ogrnuta.
Lakše mi je tu umrijeti nego da me tvoje zvijeri raznesu svuda.
Tu sam sigurna. Tu mi ne možeš zagrljajem oduzeti dah,
niti me možeš kupiti poljupcem u rame.
Tu ne možeš prići, to nije zemlja za tebe divnog.
To je moj mrak.
Tu te čekam. Ako opet jednom meni dođeš.

No comments:

Post a Comment

Note: Only a member of this blog may post a comment.